Favoriti
1

Istorijski malteri i očuvanje spomenika

Naši preci su nam u nasleđe ostavili prekrasne umetničke građevinske objekte. U interesu svih nas je takve objekte održavati i očuvati, kao svedoke vremena, za buduće generacije. Restauratori brinu o očuvanju istorijske jezgre, vodeći računa, o osećaju za detalje kod renoviranja i očuvanju izvornosti građevine, zadržavanjem prepoznatljivosti i namene istorijskog objekta, uz istodobno smanjenje troškova njihove popravke i daljeg održavanja. Stvarni cilj održavanja spomenika nije rekonstruisanje, već očuvanje istorijske jezgre. RÖFIX restauratorima nudi kompletnu paletu istorijskih maltera, osnovnih i završnih maltera i građevinskih premaza za obradu svih istorijskih arhitektonskih površina. Restauratori, izvođači ili stručnjaci za saniranje, mogu birati između različitih RÖFIX gotovih proizvoda, polugotovih proizvoda iz RÖFIX Baukasten sistema i istorijskih RÖFIX hidrauličnih veziva.

Kreč – istorijski građevinski materijal

Pod krečom obično podrazumevamo krečnjak – CaCO3 – i od njega pečenjem dobijeni „živi kreč“ (CaO). „Gašeni kreč“ – Ca(OH)2 – nastaje od živog kreča u reagovanju sa vodom. Gašeni kreč se koristi kao vezivo u malteru. Krečnjak se često koristi kao punilo. Živi kreč, pomešan sa vodom (gašeni kreč), veže ugljični dioksid iz vazduha i daje čvrstu strukturu sa porama. Hidratizovani kreč se u dodiru sa ugljičnim dioksidom iz vazduha stvrdnjava, pa se može govoriti o “vazdušnom” malteru. Vodootpornost i otpornost na smrzavanje takvih maltera od čistog kreča se u jako opterećenim delovima postiže tek dodavanjem hidrauličnih veziv

Pucolani – latentni hidraulični sastavni delovi

Latentni hidraulični sastojci su materije koje se ne stvrdnjavaju u dodiru sa vodom. Hidraulična svojstva dobiju se tek dodavanjem kreča. Ovo se dejstvo svodi na topljivost silicijumske kiseline koja se nalazi u njima. U mešavini sa krečom se iz silicijumske kiseline stvara kalcijumov silikat koji se ne rastapa u vodi. To u malterima dovodi do povećanih tvrdoća i bolje otpornosti na atmosferske uticaje. U najpoznatije, latentno hidraulične sastojke se ubrajaju „Santorini” zemlja, tras i stene poput tufa. Prirodne zalihe latentnih hidrauličnih sastojaka su ograničene pa se od antičkog vremena, kao veštački hidraulični sastojak koristi „cigleno brašno“ pečeno na niskim temperaturama. Savremeni, veštački, latentni hidraulični sastojci kao leteći pepeo ili šljaka imaju ekonomsko značenje, a nisu podesni u restauraciji istorijskih objekata.

Tras

Tras je visokoporozni prirodni kamen uglavnom vulkanskog porekla. Mlevenjem se dobija jako fini aditiv koji se koristi kao latentni hidraulični sastojak. Tras se – zavisno od područja – može pronaći u mnogim istorijskim malterima. Kao „latentno hidraulično“ vezivo, tras se veže samo u mešavini sa krečom ili cementom. RÖFIX tras dolazi iz bavarskog iskopa suevita te je zbog svog polaganog i ravnomernog stvrdnjavanja maksimalno podesan za imitiranje istorijskih receptura maltera.

Hidraulični kreč (HL prema EN 459-1)

Hidraulični kreč se proizvodi od mešavine krečnjaka i laporca, koji se peku na temperaturi od oko 1000 °C. Nastale faze silikata stvaraju sa slobodnim krečom kalcijumove silikate netopive u vodi, čime se postiže vodootpornost maltera. Za razliku od cementa, ostaje sačuvana visoka prirodna poroznost. Ova svojstva čine vezivo posebno zanimljivim u vlažnim klimatskim zonama. Na mediteranu (sa suvom sredozemnom klimom) hidraulični kreč može velikim delom zameniti cement u malteru.

Prirodni hidraulični kreč (NHL prema EN 459-1) )

Sastav sirovina za proizvodnju hidrauličnog kreča može se eksploatisati iz odgovarajućeg kamena bez mešavina ili se mora veštački mešati. Upravo to čini razliku između prirodnog hidrauličnog kreča u odnosu na veštački hidraulični kreč. Ako sirovi kamen poseduje idealan sastav kreča i laporca, može se dobiti prirodni hidraulični kreč. Ova sirovina dopušta konstantnije, niže, „blaže“ temperature pečenja nego veštačko mlevenje mešavine, čime se sprečava stvaranje tipičnih cementnih faza. Izostanak oscilacija u tvrdoći, dovodi do prednosti kod ugradnje, ujednačenosti i postojanosti krečnih maltera od prirodnog hidrauličnog kreča.

Rimski cement

Davne 1796. godine, profesor J. Parker patentirao je novo hidraulično vezivo, takozvani Roman-cement ili rimski cement. On nastaje kalcinacijom krečnjaka, koji se pojavljuje na glinenim terenima u blizini Londona. Prah koji pritom nastaje ima sličnu boju kao i rimski građevinski materijal. Posebnost Roman-cementa je u postupku pečenja (kalciniranju) pri niskoj, ali jako oscilirajućoj temperaturi (600–1200 °C) i pre svega u njegovom prirodnom sastavu od kalcijumovog karbonata i minerala gline (ilovača) iz izvornog laporca, koji je već jako sličan današnjem portland cementu. Tako pečeni cement sadrži široki spektar minerala kakvi se pojavljuju i u prirodnom hidrauličnom kreču, doduše u drugoj razmeri. Udeo slobodnog kreča u Romancementu je niži nego u hidrauličnom kreču. Sa druge strane, Roman-cement sadrži više silicijumskih i aluminijumskih oksida. To dovodi do znatno kraćeg vremena vezivanja kao i veće čvrstoće u odnosu na mehaničko opterećenje i atmosferske uticaje.